Svet umetnosti i inspiracija
Rasto Ekkert: "Počeci umeju da budu teški, ali je pronalaženje sopstvenog puta najvažnije."
Na samom početku želim da se izvinim zbog svoje smelosti da pišem nešto o umetnosti, jer smatram da nemam na to najmanje pravo, ali možda će moja razmišljanja nekome od vas pomoći i tada će to imati smisla.
Za početak nekoliko reči o meni...
Rođen sam 1964. godine u Bratislavi. Od malih nogu priroda je bila mesto u kojem sam se osećao najbolje. Najpre su to bile šume Malih Karpata, a kasnije, kada sam otkrio čari planinarenja, Visoke Tatre, gde sam kao dečak iz nizije provodio mnogo vremena. Kasnije su usledili Kavkaz, Alpi, a na kraju i Himalaji. Zahvaljujući svom poslu reportera obišao sam svet uzduž i popreko, video ratove, patnju, ali i radost običnih ljudi, među kojima se osećam najbolje.
Vrhunac je bilo moje Putovanje oko sveta za osamdeset dana. Uvek me je pratio fotoaparat ili kamera.
Počeo sam da crtam i slikam u mladosti.
Pohađao sam vikend atelje Júliusa Kollera. Zbog zahtevne prirode mog posla, dugi niz godina za sistematsko stvaralaštvo nije bilo vremena ni mira.
To se, međutim, promenilo.
Pre četiri godine, zajedno sa svojom partnerkom Tinkom, preselio sam se u kućicu na osami u divljini Muranjske visoravni i tamo se preda mnom otvorio moj šareni svet, koji sam dugi niz godina nosio u srcu.
Pastiri, drvoseče, jednostavni i autentični ljudi sa planine – to je sada moj svet i moja inspiracija. Svoje stvaralaštvo definišem kao naivno, iako potiče iz realnog pejzaža i ljudi koji u njemu žive; ja zapisujem ono što se odražava u mojoj unutrašnjosti.
Pejzaži i ljudi u njima su odraz moje duše... tako to vidim ja... i verujem da će u svakoj slici ostati delić mene......
A sada hajde da tražimo put......
Sigurno neću reći ništa novo, ali osnova svega je zanat. U slučaju bilo kakvog umetničkog izraza, čovek bi najpre trebalo da savlada crtanje. Da bi se nacrtao čovek, drvo, konj ili pas, nije potreban božanski dar, dovoljno je pronaći uzor, uzeti olovku, papir i crtati. To je taj osnovni zanat, isto kao što stolar mora prvo da nauči da seče dasku testerom, zakucava eksere... prvo će napraviti stotinu jednostavnih polica, a tek s vremenom će početi da razmišlja o komplikovanom nameštaju.
Isto važi i za slikarstvo. Mislim da zanat može da savlada svako ko želi i ko je dovoljno uporan. I eto, već se približavamo tom putu, a zapravo njegovom traženju.
Današnje vreme je veoma brzo, svako želi sve i najbolje odmah.
Na internetu postoje stotine priručnika kako naučiti slikati. Jasno, sigurno neće škoditi gledati te filmove, posebno samoucima, u koje ubrajam i sebe. Oni imaju svoju vrednost, naročito na samom početku, ali ako o tome razmišljate ozbiljno, pored svakodnevnog slikanja treba i mnogo razmišljati – mogućnosti umetničkog izraza su praktično neograničene, zato je tako teško pronaći sopstveni put.
Neću pametovati, već ću reći kako ja to radim.
Čitam sve o umetničkom stvaralaštvu što mi dođe pod ruku, gledam slike, razmišljam i slikam. Živim na Muranjskoj visoravni, u divljini. Srećem se sa ljudima sa planine, sa visoravni, zato sam odlučio da moje stvaralaštvo mora biti takvo kao i okruženje u kojem živim. Smislio sam ciklus Ljudi sa visoravni.
Tokom godine naslikao sam 40 slika. Najpre su to bile uljane boje, ali postepeno sam prešao na akril, jer slikam u slojevima, a akril mi zbog brzog sušenja više odgovara.
Pronašao sam svoj put, nikoga ne kopiram, nazivam ga naivnom umetnošću (insitnom), jer ne volim ograničenja i pravila... insita je sloboda, prave ljude i pejzaž prilagođavam svojim zamislima, ne moram da slikam čisti realizam, za to imam fotoaparat ili kameru...
Najvažnije mi je to što pri svakoj novoj slici doživljavam radost i uzbuđenje, osećam da napredujem i da mi taj moj put daje jasan pravac...
Dakle, to je valjda sve što sam želeo da napišem, molim vas, nemojte ovo ocenjivati previše strogo... slikanje je radost i trebalo bi da bude nešto veoma lično.
Ako ostaviš u svojoj slici delić sebe... onda tvoje vreme i rad imaju smisla....